Паланка у планини и Лутања

20 Анђелија Л. Лазаревић

хове рукеиврели прсти сретали су се у немом поздраву.

Апотекарица, у свиленој хаљини, седела је на миндерлуку поред госпође |овић. Њена кћи стајала је недалеко од њих у групи девојака, мирна као и увек, показујући спокојно свима своје округло равнодушно лице.

— Добро се прота решио да да кћер доктору Поповићу — примети апотекарица тихо госпођи Јовић. — Кажу да је ранијих година живео врло разуздано, а види се, није више ни млад.

— Шта ћете, рече госпођа Јовић, — пуна кућа девојака, треба их разудати.

— ја моје дете никад не бих дала таквом ч0веку. Он је једно време облетао око моје Бојане, али ја сам му брзо дала на знање да нема чему да се нада.

— Добро сте урадили — рече расејано госпођг Јовић, гледајући госте који су придолазили.

Прота и пуковник Ђурић надвишавали су остале, стојећи међу њима, као два висока бора.

Омален свештеник, који је требао да испита младенце, промаче поред њих.

— Хоћемо ли да почнемо, господине протог

И у соби наста тискање да се младенцима учини место на средини собе. И тискајући се тако, померајући једно друго, свет саби сасвим у угао двоје који се нису растајали тога дана. –

Олга и Владимир осташе иза леђа свију, осамљени у гомили света. Иако још ни једна реч споразума није пала међу њима, они су се врло добро разумели. Посматрајући сад младенце који су стојећи насред собе слушали говор свештеников, и њихова лица изгледала су свечано и срећна као да су речи управљене њима. А кад се на питање свештениково зачу тихо невестино „хоћу“, Влади мир се наже и загледа у Олгине очи. Она устрепта као и он устављајући свој ведар поглед слободно и отворено на њему.

= Кад ћемо ми стајати тако пред свештени-