Паланка у планини и Лутања

Паланка у Планини 19

Једно јутро у пуковникову канцеларију уђе ка- | петан Павловић.

— Господине пуковниче, молио бих вас да ме помогнете у једној ствари.

— Шта сте хтели, Павловићу 2

— Ви знате да у Нишу имам сестру удовицу. Њен живот је врло тежак, и био би лакши кад бих ја био поред ње.

Пуковник, изненађен, погледа капетана.

— Желео бих — настави овај — да добијен премештај за Ниш.

— Верујте, да ми је жао да тако добар со цир оде из мога пука, али кад већ желите, поднесите рапорт, а ја ћу вам помоћи колико год будем могао. |

Његове проницљиве очи уставише се на капетану. Овај скрете поглед у страну.

— Хвала, господине пуковниче. — И изиђе.

Пуковник се налакти на сто и погледа кроз прозор на сунцем обасјане планине које су затварале котлину и пркосно се пеле у небо. Само сенке од облака силазиле су преко њих и продужавале свој пут преко долине и реке

О прстену треће протине кћери са доктором Поповићем, сав угледни свет паланачки испунио је протину кућу.

Две близнаке Јовићеве помагале су око спремања, и заједно са протинима дочекивале госте, веселе и насмејане, срећне што им се удаје другарица и што ће том приликом бити у друштву са онима за којима су чезнуле.

На вратима велике собе, наслоњен уз довратак и сметајући свима, стајао је поручник Мишић. Он се није мицао с тог места јер је Стана сваког тренутка улазила у собу и излазила, срећући га увек једним погледом или осмехом. А кад званице, испуњавајући протину кућу, загушише пролаз, она се провлачила поред њих, сасвим крај Мишића, и њи-