Паланка у планини и Лутања

18 Анђелија Л. Лазаревић

Владимир је у ЛП. писао свега неколико пута послао је близнакињама две, три карте, и Мирки једну са сликом танконоге гемзе, на врху више стене.

Више никоме није писао, али не издржа у Београду до краја школског распуста. Већ крајем јула, изговарајући се великим радом око своје започете студије, он се врати натраг у [., оставивши матер и сестру у великој недоумици и бризи.

Кад су кола наишла на прве куће у вароши П., Владимир зачу једно јасно, весело „ха-ло“.

Крај пута су стајале две девојке, и док га је млађа поздрављала живо махањем рупца, старија га пресрете дугим погледом и осмехом среће.

Он искочи из кола и прескочи преко јарка.

— Како си порасла, Мирка, — рече гледајући са радошћу грациозну девојчицу. — А ви, шта сте радили овог лета 7 |

— Ништа, тумарале смо по шумама.

И речи занемеше за час, јер има погледа, много речитијих од речи. -

Али за време растанка морало се десити пуно ситница, пуно ствари о којима је требало говорити, и разговор убрзо поче, весео и жив. Шта је он ра-

"дио у Београду; је ли довршена велика студија на коју се полагалог А после, живот у паланци има тако много шаренила, ситних догађаја карактеристичних за живот паланчана. И они су говорили идући у варош, причали једно другоме све ситнице које толико везују две сродне душе. Идући улицама, за њих нико није постојао; жељни једно другог, они не запазише паланачке главе како за њима извирују на прозоре и на капиџике.

Све што се десило за време њиховог растанка, скупљало се у њиховим душама само зато да би

једног дана могли једно другоме испричати. И растајући се већ у првом сутону ониу стиску рукену дугом погледу разумедоше да више не могу једно без другога.