Паланка у планини и Лутања

Паланка у Планини _ 17

некуд у даљину, као да је тамо узалуд тражио одговор на једно питање које га је мучило.

Али док се друштво враћало подељено по групама и у разном расположењу, двоје су неоспорно били задовољни: Мирка и апотекар. Они су предњачили тркајући се коће пре стићи до прве окуке или телеграфског дирека: она лака и хитра, он незграпан, мрк, правећи огромне кораке својим гломазним ногама, и брекћући од умора и смеха. Кодмете би застајали предишући: девојчица зајапурена и насмејана, апотекар црвен, ознојен, тресући се од смеха целим трбухом.

— Ипак сам први стигао — говорио је победоносно. — Али сад ме нећете стићи — тврдила је Мирка поскакајући на дугим, танким ножицама: — један, два, три! 5

Апотекарица је са дубоком резигнацијом гледала за својим мужем. Она уопште није марила шетње у којима се њен муж тако неупутно понашао, и да није имала кћер на удају, сигурно нико не би био у стању да јој наметне тај кулук.

Владимир преко лета оде својима у Београд на неколико недеља. Али мада је од матере и сестре био примљен са безграничном пажњом и љубављу, он ипак никако не могаде отргнути своје мисли од паланке у планинама. Често је бивао расејан, и често је примећавао да га сестрини погледи прате са необичном пажњом.

— Шта се то с тобом дешава2 — упитала га је једном, тргнувши се одмах од свога питања. Јер радозналост није била црта Јелкиног карактера.

— Рано је још да говорим, — казао је Владимир, — али ти ћеш увек прва сазнати ако ми се ма шта важно деси у животу.

Тиме је тај разговор био свршен, али матимн сестра нису више имале мира, стрепећи да се може десити оно, чега су се оне највише плашиле.

Ра