Паланка у планини и Лутања

16 | Анђелија Л. Лазаревић

Владимир не издржа: он остави Олгу и капетана и потражи Мирку, идући навише за детињим гласом који је у брду говорио са шумом и птицама.

Кад сунце поче залазити провлачећи се кроз клисуру и тражећи најдубље место да би се што угодније сместило друштво крену у варош.

Близнакиње, Бојана и поручник Мишић, изостајали су далеко иза осталих, и није било тешко приметити да се старија близнакиња, Савка, издва-' јала са Бојаном, да би Стана и Мишић слободно могли разговарати. Њихова лица изгледала су озарена и срећна: сунце као да се скрило у дно зеница које нису могли одвојити једно од другог.

Олга је ишла ослоњена о руку свога оца, ћутљива и невесела Она није била крива што се Владимир љутио на њу; она није звала капетана, нити га је могла одагнати од себе. И тако је ишла оборене главе: излет коме се радовала завршен је са толико непријатности.

— Шта ти је, Олгаг — питао је пуковник нагињући се ниско да види лице своје кћери.

= Ништа, тата, уморна сам.

Она диже очи и погледа оца, али иза очевог лица срете друго једно. |

„Опростите“, као да рекоше два очајна ока.

У љубави нема ситница. У љубави је некад судбоносан један поглед, један покрет, једна реч.

Олга пусти руку свога оца и застаде. Пуков ник, у разговору са председником Јовићем, продужи пут, а кад се осврте после неког времена, он виде Олгу са Владимиром: на њеном лицу није више било трага од умора. Она је носила пуно наручје пољског цвећа кријући лице у свеже, шарене крунице, и окрећући га понова Владимиру са једним, за њега сасвим новим изразом. И пуковник разумеде оно, што је она сама још једва наслућивала.

Капетан Павловић ешао је сам, издвојен са својим мислима. Он је широм отвореним очима гледао