Паланка у планини и Лутања

Паланка у Планини _ 45

лике планине прекрилила половину поља. Сенка им је ишла у сусрет, а они њој, и кад им сасвим прекри пут, са планине дуну свеж ветар. Ишли су као и увек у: корак, весели и задовољни, као да им се срећа тога дана нарочито насмејала.

Сунце је залазило и ситни, румени облаци на западу, огледали су се у реци. Жито је њихало својим зрелим класовима и, као и река, шапутало неку чудну причу, различиту од њене, а тајанствену као и њена.

Њих у сред пута заустави тај разговор поља и воде. Апотекар диже главу ослушкујући, Мирка заустави дисање... А с планина, нечујно скоро, сиђе један дах, додирну врхове зрелих класова, прелете преко речне површине и изгуби се пут Гаравог Села. Високе планине у круг као да послаше поздрав једна другој.

Сутон се спуштао над земљом, и над реком се лагано простирала магла...

Апотекар седе на камен крај пута, Мирка се не помаче. Њене дубоке очи гледале су, отворене широм, њен напрегнут слух слушао је гласове ноћи и природе.

Јато чавака прелете преко њиних глава гракћући отегнуту, једнолику песму и изгуби се у правцу клисуре, а с планина понова сиђе дах; дотаче се класја, врба, усталаса маглу над водом и изгуби се пут Гаравог Села.

— Како је то лепо, чика апотекар, — шапутала је девојчица.

Он не одговори ништа: погрбљен, савијен, он се стапао са великом природом.

„Зри, зри...“ викали су зрикавци у житу.

Девојчица изненада притиште длановима очии заплака. |

— Зашто ја сад плачем, чика апотекар, зашто ја сад плачемр

То вече се нешто ново и непознато пробудило