Паланка у планини и Лутања

46 Анђелија Л. Лазаревић

у Миркиној души, нека туга, која као да није имала основа — и она се вратила замишљена кући.

А нико можда, ни онда ни доцније, не би боље разумео њене сузе тог вечера, до апотекар, њен стари „чика апотекар“, који је век провео у паланци и читавих двадесет година није имао у рукама друге књиге, сем његове фармакопеје.

М1.

Олгино венчање би утврђено за јесен, после великих маневара на које је одлазио пук.

Пуковник је са ћерком преседео дуге вечери разговарајући о свему што је требало посвршавати за време његовог одсуства: о још недовршеној спреми, о стану узетом на пијаци недалеко од апотеке у коме су већ радили мајстори, и о многом чему другом, што је требало збринути пре венчања.

Пуковника је помало болела мисао да ће му кћи ускоро отићи из куће, док Олга уопште није смела ни да мисли да је само још неколико недеља одвајају од дана кад ће морати да напусти очеву кућу и њену највећу радост — Мирку. Она се радовала што ће опет неко време провести слободна, сама са сестром: желела је да бар за тренутак заборави на све што је било и на све што је чека.

Али уочи поласка пука њу дубоко дирну разговор са капетаном.

— Ви видите да ја нисам срећан — казао је Павловић, — а знате да је моја срећа у вашим рукама. .

— Кад се вратите биће све друкчије. И ви треба мене да разумете. |

— Ја вас разумем, али то све боли... Ми смо већ неколико месеци верени, а ја још никад с ваше стране нисам опазио ништа што би личило на љубав — поред тога што сам толике илузије стварао себи. Ми смо у ствари туђини: нисмо учинили ни једног корака да се зближимо. Ви ме, Олга, мучите свесно или несвесно, а знате да ја не могу без вас..,