Пастер

Беспило

ници свуд наоколо побунише. Протестоваше чак и болесници једне оближње болнице. И Пастер је морао доказивати да не постоји никаква опасност, да ће тамо бити само пси вакцинисани против беснила. Најзад победи ипак разум и увиђавност. Мештани се смирише те се при. ступи радовима.

Не треба се много чудити што је свет зазирао од свега што потсећа на болест и опасност, нарочито у оно време кад се није имало појма о начину преношења болести. Па и данас свет не воли близину болнице и санаторијума. Није ли сам Дикло (Рисјаих), Пастеров ученик, говорио, да држати болницу усред вароши значи исто што и палити ватромет сред слагали“ шта муниције...

На домену Вилнев л Етана беху рушевине једног дворца и припадајуће коњушнице, које су се згодно могле преправити за Пастерове псе. Маја 1885 све би спремно за пријем шездесет паса.

Пастер је био успео, као што видесмо, да превентивно вакцинише животиње против беснила, тј. да их унапред учини неосетљивим према тој-болести. Али за човека је било важно да се нађе начин да се болест спречи кад је већ у потајном стању у организму, тј. после уједа бесне животиње. Тада је Пастер вршио огледе у великим размерама, имао је, на разним местима, по 125 паса одједном.

У многобројним огледима Пастер утврди да се његовом методом могу заштитити од бесни-

119