Пастер

И. Ђаја само огледи на животињама, а лек је требало да се примени на човека, где је једино могао имати практичног значаја. А то је било први пут да Пастер своје откриће треба да окуша на човеку. То није био лак посао, и тај оглед до којега је морало једног дана доћи значио је нешто много судбосније по Пастера него она; са овцама у Пуји ле Фору. Стога Пастер није пренаглио са покушајем вакцинисања човека против беснила, иако су сваким даном несрећници којима је претила страховита смрт од лисе, вапијали за помоћ коју су очекивали из Улмске улице.

Пастерова лабораторија усред Париза била је неподесна за држање десетина бесних паса. У суседству је владао страх и трепет на помисао на тако блиску опасност. Стога стадоше тражити у околини Париза згодно место за смештај већег броја паса. Једна комисија пронађе у Медону, у шуми, врло погодно место. Али кад мештани то дознадоше, обузе их велико узбуђење, те молба, коју је, наравно, претседник општине морао бранити, дође на надлежно место, указујући на сву опасност и штету по локалне интересе ако Пастерови бесни пси буду узрок те недељом шетачи не буду више долазили у њихову шуму.

Морало се потражити друго место. Тада би одлучено да се у једном запуштеном парку близу Сен Клуа и недалеко од Версаља, у Вилнев л Етан (МУШепецуе-РЕгапо) подигне зграда за смештај Пастерових паса. И ту се станов-

1'8

ррее-оси