Пастер

И. Ђаја

теорију о улози белих крвних зрнаца, фагоцита, у одбрани организма од микроба. Пастер је дакле догледао у тим новим открићима плодност и будућност свога учења.

Новембра исте године Пастер доби јак напад уремије. Изгледало је да му је дошао крај. Његови ученици су редом бдили целе ноћи над својим учитељем. Свако јутро су обилазили деду четрнаестогодишња унука и осмогодишњи унук. Крајем године се придиже и примаше посете седећи крај камина. Једног дана га пренеше у лабораторију и показаше му на микроскопу микроб куге.

Кад грану пролеће, Пастер се са породицом пресели у Вилнев л Етан, где су сада коњушнице, употребљаване за псе кад је Пастер изучавао беснило, биле пуне коња који су својом крвљу спасавали децу од дифтерије. У скромној кућици на том имању где се израђивао спас деце, деце за коју је Пастер говорио: „Кад угледам дете оно ми улива две врсте осећања: осећање нежности у садашњости и осећање поштовања на помисао шта то дете може постати једног дана", провео је Пастер своје последње дане.

Пред смрт човек живи у успоменама свога детињства, затварајући тако коло свога живота. Пастер се сећао причања свог оца о епопеји Првога царства па је читао мемоаре из тог доба. Али на војничку славу није више гледао као у своме детињству. Окретао се сада онима који су служили човечанству својом добротом

1428