Пастер

Пастер лечи свилене бубе

Изјутра Пастер се пробуди из дубоког сна. Лекари утврде да му је интелигенција нетакнута. Стање се није погоршало. Настају дани стрепње његове породице и многобројних ученика и пријатеља који се састају у Пастеровом стану и шапућу надајући се и очајавајући према вестима о стању болеснога Пастера.

Пастер је мислио да ће умрети. Једне ноћи, недељу дана после оног можданог крволиптања које умало није разорило тај дивни ум, Пастер се обрати своме сараднику на изучавању болести свилених буба, Жернеу (Сегпег), и замоли га да напише за Академију белешку коју ће му издиктирати. И та белешка о предупређивању оне друге болести свилених буба, изиђе у Академијином гласнику од 26 октобра 1868.

Било му је жао да умре: „Имам толико још да урадим!' Па је помињао заразне болести, које су увек биле мета којој је тежио.

Болесни Пастер се сваког дана распитивао како напредују радови на грађењу његове лабораторије и било му је жао што не може устати да погледа кроз прозор. Међутим администрација се била побојала да Нормалној школи да једну лабораторију ако случајно Пастера не буде било више. Те радови бише обустављени, а само је један радник по цео дао нешто чепркао да би тиме заварали болесника. Пастер то убрзо опази. Лукавство дође до ушију Наполеона П! који нареди да се радови сместа наставе,

45