Пастир

84

раширење и спснење, тежња у спољашност и повратак у себе. Па зашто се неби простирао ова1 закон иеришдичких промена и на живот људски ? Закон правде божиГе свуда Ге 1 едан и исти од натвеће дубине земље па до кра!а небеса. Бездушна природа самлела би, изгубила сву свогу живоет, кад би њу вечно пржило жарко сунце, кад Ге не би освежавале благодатне кишице и прохладе ноћне, кад би непрекидно у Гедноме правцу напрегнуте биле њене производне силе. Па и човек зар не би увео у души, зар не би исцедио свогу снагу, кад му примамљиви живот света не би дао, да се одмори на само, кад би задовољство за задољством непрестано текло у животу његову ? После жарког дана прнрода 1едва чека ноћну прохладу и жудно упива у себе вечерњу росицу. Па зар нте тако и с нама? Зар и нама после шумних забава и задовољства нису нужни дани успокогења — дани душевне тишине и усредсређења. И у таком случаГу периГодички пости зар нису за нас то исто, што за природу ноћне прохладе или благодатне кишице небеске. До душе слобода наша узвишава нас над овим слепим служењем механизму природе, кош 1е пао на део неразумним творењима, и наука од године на годину даге нам све више и више ередстава, да се уздигнемо над бездуптном природом и удесимо своту срећу независно од њених слепих уплива. Но та тежња к срећи и надмашитости над природом крунише се успехом тек у толико, у колико ми продиремо у познавање суштине закона њених а не но мери измењивања ових, коге ми нисмо кадри учинити. Ми смо уверени да нам никад неће поћи за руком, да се уздигнемо над потребом сна и хране, и сваки од нас после Гаког напрезања и труда мора имати потребу, да се одмори и усредсреди. А што има у животу гедног човека, то мора имати знача! и према целоме друштву. Ма како да те близу до нас рат блаженства, кота ми желимо, опет зато овде на земљи по самом саставу нагае природе ми га не можемо уживати с беспрекидним,