Пастир

217

наиаче везу!е међусобно народе. Ако хоћемо на ово доказа, доста 1е да загледамо само у нсторгну и међусобне одношаге свигу Словена, па ћемо видети, какве жалосне последице доносило 1е, а и данас доноси раздељење њихово на разне вере. Наши злотвори не могући надвладати гуначки дух нашега храброг народа, постараше се, да то вером учине: али Ге Србин вазда био постогане вере. Па зато они наилазећи на крепке отиоре у таквом предузећу, или робише децу и наметаху им свогу веру, или доводише народ до ужасног страдања коге друкчиге не могоше да избегне, осим ако би примио туђу веру, премда овим последњим средством наши непршатељи врло мало успеше. — Од туда после постадоше Ганичари и крџалше, кош своГу рођену земљу напагаху крвљу своГе браће , да из ње поникне крвна жртва неситог грамжења тиранског! Отуда се доста браће одвош у верн од пас и придружи Риму. Али већи део Срба остаде у свогог вери постоган, па њом оуглсишд сил^ огн;нг>к> , извћгошл остред мечл, возмогошл отл немофи , вмшд крћпцм ко врднехг. Та у наГтежим околностима наш народ разгаљиваше тугу свогу уз гусле, као Давид уз „ кил 1 вале и и први стих, што из уста српског певача излазаше, кад 1е год о борби запевао, беше: ,,з« крст часни и веру хришћанску. и Вера бел-аше Србима Гедна утеха усред провала и пећина, кад принуђени бише крити се од вандализма неситог победиоца,- подстрекаваше сваког Гуначког Србина, да се одмеће у ахдуке, да се криге по горама и заседама, и да тамо дочекуге непршатеље свога народа, иа да им се свети, и да избегне од нечастиве „ некрсти:“ милта му бе1аше дружба са дивљим зверовима, него ли покорност немилостивом победиоцу; Гер зверови и ако му разтргну тело, неће му одузети са душе наГвећу светињу — веру, као што се то победилац стараше да учини; вера бегаше верни пратилац нашег народа у свима његовим судбинама. Она олакшаваше Србину тешке муке, кад душу испушташе од непршатељеког мача. само кад уми-