Пастир

296

шћана за свог џеп. У Исидора ПелисиГота и св. Нила находе се веома ниски узроци , коги побуђиваху ове монахе, да излазе из евошх монастира . а тако исто и занимљивих података о њиховим характерима. Већина од њих бегаше у монаштво ради тога, да избегне онако тешке у оно време друштвене дужности. Хедни имађаху у виду згодан пололожаГ а не монашке дужноети: монашко звање беше за њих шпекулацита. А други опет беГаху чобани или слуге и робови свогих спахига, кошма беше рад омрзао а слатко им се чињаше монашко звање, где они ништа неће радити а овамо имати код народа поштовања и свештеног уважавања. Св. Нил говори о њима овако: „то беГаху људи, кош свакидашње изгледаху, да их ко иозове на ручак; то беГаху паразити — чанколизе, кош иђаху за великашима и богаташима у Гавна места као робови, чистећи им иут и градећи место њиховом проласку. Они беГаху предмет општег презирања; над њима се смеГах} и деца по улицама.“ (Наставиће се.)

Нешто о прнгаању вере Хрнстове код Руса. (Наставак.) И ево затим долазе к Владимиру Хевреш Козарски, иа му иочну свогу веру нудити, говорећи: „ми смо чули, како су к теби долазили мухамедовци и хришћанн н наговарали те, да примиш веру њихову. Но хришћани веруГу у неког Исуса, кога су наши очеви распели; а ми верутемо старинску веру у Гедног Бога, ко!у су веровали наши праоци Аврам, ХХсак и Хаков.“ — „А у чему се састош ваша вера“, — запита их Владимир. — „Не Гести свињетине и зечетине и светковати суботу,“ — одговоре отти. Но Владимир тамачно Ге био чуо за њих од хришћана, како су они били нашре народ „божиш,“ иа поеле због издатства и отпадништва од свога Бога, а нат,више због тога, што су распели иослатог од Бога Месту, бише изагнани из свог отачаства и расути по целом свету. Па зато