Пастир

328

„камо оног, коги се хоће да користуГе правом, што га другом не да! Смрт ХевтропиГу, смрт!“ (Наставиће се.)

Поглед на свештенство у Србит. (Од Н. Петровића.) (Наставак.) Свештенство наше од оног доба, откада се ова земља ослободи од грубе варварске силе, имало Ге неке Фазе — ступње у своме развитку исто тако као и други редови друштва нашег. Стари свештеници наши, кош су свршавали богословље но монастирима српским, нису бог-зна како били људи учевни, ал’ о њима Ге народ задржао лепу успомену. И дан данашњи од седих стараца може човек чути, како они спомињу понеког старог попу свога, како их 1е ова1 на скупу општинском код сеоске куће, на даћи и код цркве, у кући њиховог поучавао, да не краду, да не вара1у, да не опада1у, да поштуГу млађи старше, да се труде око тековине, да не иду по хрђавим местима, Гер ће Бог сваког казнити, кош противно чини. Народ Ге те свештенике слушао и примао оно, што су му они говорили; гер ге видео у њима образац поштења и честитости, труда и заузетости за свако народње и општинско добро. Укратко стари свештеници наши, ако нису били наученици, као што их ми сада разумемо, били су у потпуном смислу људи практични и морални. А новиш свештеници без сваке сумње доста су одмакли у образованости и у свему од свошх претходника, али на њих сада друкчиге некако народ гледа. Но томе се не можемо ни чудити. Тада су друкчиш услови били за живот и народа и његових свештеника. Народ наш у прво време после ослобођења свог беше у потпуноГ патриГархалноГ простоти; беше поштен , добар, честит, радин; не знађаше шш, шта 1е то проклети „кашш“