Пастир

172

ћаше на помоћ беднима. Ориген вели ; да 1е нашо у 1едног књиги ову изреку апостола: „блажен Ге она1 кош и ради тога пости, да нарани беднога; тога 1е пост веома угодан Богу.“ Св. Златоуст у слову свом о посту и милостињи говори: „милосрђе и љубав, то су крила поста, коима се он узноси на небо и без кошх лежи и вуче се по земљи. Пост без милосрђа, знак 1е глада, а не образ светости; пост — без љубави, 1есте повод к среброљубљу , 1ер с такве штедње колико се суши тело, толико дебља кеса. С тога кад постимо подаГмо наш залога! сиромаху , кош и онако не би задовољио стомак наш. Рука беднога , то !е благагница Христова, Гер све што добива сирома, прима Христос.“ Наравно Ге дакле, да !е такво доброчинство беднима давао карактер и значаГ великог поста, Гер у то доба хришћани сами очекнваше од Бога милости и проштења , те с тога сматраше за сво!у дужност чинити дела милосрђа ближњима. „Онда, кад се обично уздржавамо од свега , вели блажени Августин, треба да носештавамо болне и сужне у тавници, угостимо странце и с непригатељима измиримо.“ „Кажи ми молим те , говори св. Златоуст, ти не постшт што ти !е немоћно тело, и то !е добро, но зашто се не измириш с твоим непршатељима? Можеш ли се ту позвати на немоћ тела? Ко 1еде и неможе постити , та! нека штедро милостињу чини, нек се измири с непригетељима, нека уклони из срца сваку злобу и жељу за сувишним добитком.“ Чуство милосрђа и сажалења према ближњим, као особито свогство благочастивих хришћана у дане поста, огледа се и усамим законима грађанским неких благочастивих владаоца. Тако Теодосше велики: „забрагкуге у време четрдесетнице, особито пред св. Паеху испитивати криминална дела,“ а у другом закону заповеда: „да ее уз часни пост никако телесно неказне они, кош изгледагу опроштење грхова.“ Св. Четрдесетница поред строгог уздржања била ге угедно као доба, у коге се особито често скупљаше благочастиви