Пастир

235

*

1езика разне предмете и спрема их да братство — ако би уекрсло — њима подпомогне. А ако не би то било, он их спремаше за у „Пастир“ — таГ гедини у нашем књижевству лист духовног садржаГа. Он делаше непрестано, и будућност млого од њега изгледаше. На њега се могу однети оне Бранкове речи: Млого тео млого започео Час умрли њега Ге помео. Не мање он беше и добротворан. Хели требало купити прилоге за издржавање каквог бедног ђака, он беше међ првим приложницима; Ге л требало скупљати прилоге за какву општу ствар или друго што, опет иза оних не изаостаГаше: свуда он беше међ првима! Но на превелику жалост, Драгомир, кош тако добар у свима одношаима бташе ниГе више међ живима. — У 18 год. у цвету живота њему се у гаси живот, кош беше Гединац у оца, дика и понос, нада и утеха његова упрестарелим годинама. Смртна жаока отровом евошм живот му прекрати; а грозна смрт црном свогом завесом заклони бедном родитељу то Гедино сунце утехе. — И сада онаГ Драгомир, кош се до Гуче с нама у друшству веселио и разговарао — мртав^ блед и непомичан лежи. Са његова чела нестало Ге оне ведрине, кога се до сад нигда не губљаше; нестало 1е у очима животног израза, у погледу љупкости и милоте, кога изказиваше његову пдемениту душу; нестало на лицу ириГатног смешења, изгубила се она ружична боха и ах! он непоказуГе ни наГмањег знака живота, 0 човече, ала си бедан! о животе људски ала си ништаван! о судбино наша ала си свирепа! Мало л ти Ге толиких жртава што их иринесе своме свирепетву, него мораде шш и овде на овог невиноГ жртви дештво твога отровног Геда пре времена показати! Коливо си маши у црно завила, колико очева уцвелила, а колико ли браће и сестара ожалостила? Па зар мораде расплакати и самоћом обремењеног оца Драгомира ?