Пастир

421

прирођеном отремлењу човенанског духа, на посвећењу себе Богу, на служењу без икакве земаљске користи а Гедино за то, да се п.њрате они одношаш к њему , кош су падењем првог човека изопачени. Оно Ге гедно из оних погава у природи људског, кош показуге остатак добра у човеку сачуваног и носле падења. По овоме ми видимо, да и код других народа има овако нешто што се подудара и наличи на наше калуђерство. Шта више ми примећавамо ово и код таквих народа, кош здраво далеко стоГе у свошм религиозним иоГмовима од нас и кош немагу правог погма о Богу и његовом одношаГу к човеку. Палестински Ессеш, гудеГскоегипћански Терапевти, ИнђиГске ванапрасте, будигске Бонде, турски Дервиши и грко-римски жреци Велике Богиње све су то били калуђери, само особитог карактера. Али ни Гедно из ових и овима нодобних уређења, несу били у стању да нодпуно остваре задаћу калуђерства, 1ер се у њима зраци истине нреламали у призми лажних или лажно престављених религиозних погмова о вери, па су зато и лутали по мраку заблуђења. У сљед овог ми налазимо у њима повторења оних исти ствари, коге су поникле у другим религигама што несу одкровење. — Т. Г. узалудно тражење истине по путу, кош их Ге више или мање удаљава од истине. Зато ми ни нагмање нећемо погреотити ако кажемо, да се право калуђерство могло Гавити само у недрима хришћанства, дакле у правог и истинитоГ религиш. ИсториГа нигди Гасно не говори кад су и у коге су време почели Гављати се у хришћанскоГ цркви људи, кош презирући све земаљске угодбе и имагући при одречењу само Гедну Гедину цел — служење Богу, остављали свет и ишли у пустињу да тамо мирно проводе остале дане свог земног живота испаштагући се и спремагући се за. бољи будући живот. У старих хришћанскнх писаца ми нализимо о томе само 1едно извешће па и оно ниге потпуно; ми н. пр. дознаГемо од њи, дн су у прва времена хришћ. цркве били у њог