Пастир

571

1еванђелским збуњуГу неразумеваГући смисла и духа геванђелског. Хеванђеље не осуђуге у човеку сазнање своГега достоГанства, већ — охолост, коГа надмашито гледа на друге а невиди своГе сопетвене недостатке; а смирење и кротост оно хвали зато, што тек поред ових, т. Г. поред сазнања своих погрешака и недостатака, може човек згодно и лако доћи до исправлења и могућег савршенетва. С друге стране смирење и кротост не само не сметаГу, већ напротив и потпомажу човеку да стече опште уважење. Гордост Геднога сударагући се с себичношћу другога производи узаГамно раздражење и љутњу, кад међутим смирење и кротост Геднога, доприноси да се успокош надутост и дрзост другога и да узбуди узаГмно еачуствте. УнижаваГући друте надутошћу н заношљивошћу свогом охоли човек тим самим чини то, да и они презиру њега; а напротив смираваГући се пред другима човек као да их узвишава, па зато и они у своГе време потпомогнуће његово узвишење. Олавећи кротке и смирене људе Геванђеље у исто време даГе нам поуку да ми без нужде и без разбора непуштамо наше речи тек на ветар, већ да Ге боље да ћутимо онде где наше речи не би повеле ни к чему доброме. И сам Спаситељ наш ћутао Ге више пута кад Ге видео да ће ћутањем учинити више, на прилику на суду код Пилата, Ирода, првосвештеника; али где Ге нужно било да говори, там он ниГе ћутао, већ говорио од ока у око. Међутим код нас се често догађа, да ми говоримо опде, где ви воље вило ћутати а напротиз ћутимо онде, где би требало говорити; па по где-кош у оваквим случашма излете се у речи до тога, да покажу од Гедном сву неотесаност и грубост свеГе нарави — природе. Но нашто таква наглост, разметање? Ако хоће човек да покаже свохе наравствено савршенство, ако хоће да одкрихе своГу оданост земљи и отаџбини, да покаже своху верност према благу општем, зар нема другог начина, до трубити о свошм заслугама а порицати туђе радове ? Зар