Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"

ПОГОВОР МЕ 13 Б

Зећашзр:е!), да у њима нема јединства места ни времена, да имаду различан број актова (од једнога до десетј, ла број чељади није ограничен (у гдекојим драмама има их велико мноштвој, да је позорница била сасма једноставна без особитих сценских апарата (дакле онако, каква бејаше енглеска позорница у време Шекспирово), да је индијска драма најлепше цветала у вековима У—УШ. после Христа и најзнатнији драмски песници да су краљ Судрак, Калидас и Бхавабхутиј. Неће бити залишно додати, да у индијским лрамама долазе мешовито стихови и проза, да сенскртом говоре само богови, краљеви, брахмани и други одлични људи, а жене и ниљих“ сталежа људи говоре различним пракртским наречјима. |

У.

Сасвим су оригинални Индијанци у две струке. које су у њиховој књижевности обилно обрађене, а то су философија и граматика,

Њихова се философија састоји понајвише у метафизичким, тессофским, пантеистичким спекулацијама, а почеци су јој већ у млађе ведско доба, из којега потичу т. зв, „Упанишаде“, па се развија даље и у потоња времена, која обухватају и векове после Христа. Да је философије било и у стиховима, то се разабира из !. главе, где је споменута песма „Бхатавадгита", (О вредности индијске философије може мислити шта тко хоће, али мислим, да неће шкодити, ако напоменем, да је „Упанишаде" највећом хвалом обасуо Шопенхауер, а „Бхагавадгиту“ Вилхелм Хумболт. Суд те двојице умних великана мислим да и данас много вредл.

Може тко рећи, да Индијанци у философији нису надвисили Грка, али нитко не може рећи, да они нису далеко за собом оставили и Грке и Римљане у трамашици. Стари су Грци и Римљани имали "неколико учених људи, који су обрађивали граматику свога језика (т, ј. Грци грчкога језика, а Римљани: