Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"
146 - _ Т. МАРЕТИЋ
Б
63.—65. т.ј. дужан сам ти предати моју вештину коњушничку; вили ХХ. пев., ст. 115—116.
10. т.ј... с оним формама, које обичај доноси, када тко има коме што предати за оно, што је примио од њега.
ХХМТ.
3. „с малом пратњом“; из онога, што се даље каже у стиховима 5—8, види се, ла пратња Налова није баш мала; песник је мислио рећи, да је мала за краља, који иде да натраг освоји своју краљевину,
23. т.ј. нећемо се играти неколико пута, него само један пут. .
25.—28. т.ј. тко је у пгри много добио, он мора, по правилима игре, пристати нато, да се опет игра, ако онај, који је игру изгубио, то тражи; дакле и ли, Пошкаре, који си мени све узео, мораш се сада играти, ја то тражим.
33. т.ј. Нешадско је краљевство моја очевина, па је ја н> смем другоме препустити.
49. т.ј. Дамајанте нисам могао добити, кад сам се први пут играо, а сада ћу је добити; то говори Пушкар, јер мисли, да њега Нал никако не може надиграти.
57.—58. т.ј. док тебе не бејаше, коцках се с пријатељима, али без правога весеља, јер сам све чекао, да добијем у игри Дамајанту, па ево дочеках и тај дан, кад ћу је добити.
Нал је сигуран, да ће добити игру, јер га је Ртупарно научио потпуно, како се треба коцкати, да се увек добије; види пев. ХХ, ст. 10!—116. Нал дакле каже Пушкару: Јамачно ћу те надиграти, а онда ће те проћи воља чаврљати,
79.—100. Што Нал из почетка псује надиграног Пушкара, то је посве природно, то би свзки човек у томе часу учанио; али Нал је човек одвећ племенват п одвећ добра срца (види белешку ХХ, 152), па великодушно све опрашта Пушкару.
94. „твој део“, т.ј. очевине.
110. хипербола разумљива у устима прерадосног Пушкара.
124. Нал дакле још није ушао у своју престоницу; он се с Пушкаром састао и коцкао негде пред градом.
152. Види белешку У, 180, — Песма о краљу Налу свршује се тако, да се читатељу чини, да би се песма могла и даље наставити; такав свршетак имају и Илијада и Одисеја. Друкчије не може ни бити, јер свршила се велика епска песма, где му драго, накад се не може тако свршити, да се не би могла даље наставити. Епском је песнику доста, ако је какав догађај (или какве догађаје) приказао у слици потпуној и заокруженој, па где мисли да је тај посао извршио, онде престаје мислећи: тко хоће иза овога песму наставити, широко му поље!