Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"

ПЕСМА О КРАЉУ НАЛУ 8

У свом срцу одолети 70

У гај близу женског дома“

Оде кришом и ту седе;

Тамо види он лабуде,

Где по гају оном шећу,

Златокриле лабудове, 15

И једнога њих ухвати.

Тада птица зраколетна

Проговори Налу ово:

„Не убијај мене, краљу,

Нечим ћу ти угодити, 80

За те ја ћу Дамајанти

Казати, Нишађанине,

Те на другог на човека

Никад не ће помислити“. 85 Кад то лабуд изговори,

Испусти га земље владар,

А лабуди тад полете,

У Видарпску земљу крену.

У град птице крилатице, -

Кад Видарпски веће стигну, 90

Слете пред Дамајантију,

И угледа она јато,

Окружена мноштвом друга

Она дивне лабудове

Кад угледа, брже боље 95

Похита и ловит стане,

И куд који лабуди се

По гају женском разлете,

Појединце тад девојке

За лабудма трчат стану. 100

А к једноме кад лабуду

Дотрчи Дамајантија,

Он човечјим онда гласом

Ово њојзи проговори:

„Дамајанта ! у Нишадској 105

Земљи краљ је Нал именом,

Ликом налик на Асвине,

Човека му равна нема!

Кад би могла ти постати