Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"

Т. МАРЕТИЋ

Жена њему, о лепојко, Блажено би рођење ти" Било и лик, танкострука ! Ми богове и Гандхарве, Људе, Ураге, Ракшасе Гледали смо, ал таквога Не видесмо никад јоште, Ти си бисер мед женама, А Нал први мед људима, Изврсника с изврсницом Брак би био благословен!" Чувши то Дамајантија, О народни тосподару, Лабуду она проззори; „Ти и Налу тако реци!" „Хоћу“, птић јој одговори Видарпскога краља кћери, Па у земљу Нишадску се Врати и све Налу каза,“

ДРУГО ПЕВАЊЕ.

Говори Врхадасво.

Када реч ту Дамајанта Од лабуда чу, Бхараше | Од тог часа не бејаше Више своја, већ Налова. Замишљена и жалосна, Мледна, без боје у лицу Буде тада Дамајанта,

Без престанка уздисаше; У вис гледа, мисли мисли, Поглед јој је ко махнитој, Побледела изненада, Обузета сва љубављу

Не налази нигде мира Спећ ни седећ ни лежећи, Ноћу, дању не почива,

110

115

120

сл