Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"

ПЕСМА О КРАЉУ НАЛУ

21

Због којих ме Нишађани

Не примаше, они сада

У птице се претворише

И кошуљу узеше ми.

У најгору запао сам

У невољу јадан и луд

Ја твој човек, —- него слушај

Реч корисну сада за те:

Ево овуд многи иду

Путови у Дакшинапат

Преко брда Ркшаванта,

Преко града Авантије;

Ево Виндхај, веља гора,

И Пајошна к мору хрлећ,

(Осаме су ту премудрих

Пуне воћа и корења;

Ево пута у Видарпску,

Онај иде у Косалу,

Отуд даље на југу је

Земља она Дакшинапат, ' Ту беседу краљ Нал рече

Брижљиво Дамајантији

Неколико пута тужан

Ословивши је, Бхараше!

Кћи Бхимова тад жалосно

Прозбори Нишађавину

(Сузе глас јој пригушују/

Туга јој душу убија):

„Трепеће срце у мени,

Сви удови клонуше ми

Свеудиљно, господару,

'На намеру твоју мислећ,

Без краљевства и без блага

Ти си и го, гладан, жедан,

Како бих те оставила

У пустошној овој шуми7

Уморан си, глад те мучи,

На прошавшу мислиш срећу,

Ал у овој страшној шуми

Ја ћу муку твоју разбит,

15

80

85

90

95

100

105

110