Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"

Т. МАРЕТИЋ

Због наредбе Пушкарове И због гњева његовога Не смедоше примат Нала Грађани, мој Јудхишшхире ! Близу града боравећи остојан, да буде приман, Ал неприман краљ три ноћи О самој води живљаше, Гладом мучен тамо воће Он тргаше и корење И отиде отуд даље, Дамајанта за њим пође, Пошто тако много дана Нал бејаше мучен гладом, Некакве птице угледа Са крилима као злато И промисли јаки тада Нишадске земље владалац“: „Данас имам ево хране, И блага ми отуд биће“,“ Па кошуљу изатога Он на птице своју баци, А птице му тад кошуљу Узму и у зрак одлете И летећи оне ово Прослове Нишађанину Видећи га, где на земљи Стоји го, покуњен, јадан: „Ми смо коцке, лудачино, И дођосмо, да узмемо Кошуљу ти, би нам жао, Што си у њој отишао." Видећ птице, где одоше, А себе гола видећи, Тад Пунјаслок ово, краљу. Прозбори Дамајантији: „Срџба оних, што краљевство Узеше ми, незазорна, Сад не даду, чим ћу живет Жалостан и гладом мучен;