Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"

ПЕСМА О КРАЉУ НАЛУ Зр

"Њу остави и побеже, " му српе окрене се, Те се врати ка колиби, Па видевши Дамајанту Заплака владар Нишадски. 8% „Милу моју не кињаше До сад ветар, а ни сунце, А сад лежи у колиби На тлима без заштитника ! Лепобока, љупка смешка 85 Огрнута као луда Сад је крпом, — како ли ће Бити јој, кад се пробуди 7 Како ли ће сама ходит Лепотица кћи Бхимова 90: Остављена страшном шумом Звериња пуном и змија7 Адитји, Рудри, Васуји Асвини с дружбом ветара/ Нек те штите, узорита ! 95, Твоја крепост тебе чува,“ ал, ком памет Калиј узе, Тако милој жени рече, Лепотом првој на свету, И отиде брзо од ње; 100: Иде, иде, ал се опет Нал колиби оној враћа, Са собом га Калиј вуче, Ал га натраг љубав гони, Срце као раздвојено 105: Бејаше му јадну тада, о њихаљка сад одлази, Сад колиби натраг иде, Али Калиј повуче га, Те остави махнит жену 110 Спаваћиву и побеже Ридајући увелике. Од Калија бив обузет Ум изгубив и замишљен Оде јадан жену саму 115 итуми пустој оставив,