Песме Бранка Радичевића са писмима његовим и једним списом у прози

п и с М А 5 455

__ О

У Земуну, 28/2 849.

Ево ти како прођо у Београду. Кад пређо Саву баш беше буна у Б. лицеуму, Ђаци нектеше

примити законе што им даваху њине старешине, У

законима само што није било: Не смеше у школи — — =, друго све, Ја се састанем с неколико ђака и рабрио сам и у том колико сам знав, Увече одемо нас неколико кецу (једна кавана) да вечерамо. За вечером је било свакојака разговора, какве би важало да су школе, какви учитељи, ејс, најпосле и о народу ио влади. Кад повечерамо кренемо се дома, Ал бе чеко једног од мога друштва назад позвати. Као што сам после чуо тај је неко био Ћирић професор, Он запита мога другара, ко сам јаг Овај му рече: Бранко еје, На које Ћирић; Ја сам богме мислио да је какав језушша. = То исто вече разговарасмо се и јадовасмо код куће о млогим стварима, Ја реко да ћу се к њима доселити, и то им мило беше, Сутрадан пређем преко Саве и пренесем своје ствари у Београд. Ту сам тео са својом браћом потпирити ватру, јер сам жеравице подоста опазио, ..,..,.,,..,,..... Дођем на конак свом карловачком другу. Д. Поповићу протођакону, Код њега нађем два поштена калуђера. Имена им сад не знам, Они дођоше из нутра из Србије, један је игуман — но доста је. ало за тим уђе Јовшић (чини ми се је протосинђел) ехћотбафог у лицеуму и још нешто, гесјог шта ли7 Поздрави се (22) са мном, па измеривши ме подобро и проговоривши доста слатки медени еје, речи опрости се и оде. Јовшић је највећи злотвор правде и истине. Ђаци су га готово. из школе бацили. То мимогред Он оде, ми се веселисмо еге, оде и игуман, а ја мој друг и онај други калуђер

полегасмо санак боравити, Сутрадан у јутру око осам сати (још бија у

кревету) донесе ми друг једно отворено (отпечаћеној“

7“