Песме и драме / Милутин Бојић

УРОШЕВА ЖЕНИДБА 171

Синиша Кад речи смисао окрећеш.

Томанда Дрскости! Синиша

То значи, ти с љубављу кидаш. Због најмање сумње» Тај растанак боли.

Томанда гледа га запрепашћено.

Синиша. стеже груди

Јадно моје срце, залуд, залуд ридаш. Томанда да изиђе из коже.

Синиша говори свом срцу

Сабраћа твоја јаблани су голи Истом песмом плачу к'о туга у мени. Нашто дворг Весеље2 Све буја, све цвета, А у мојој души већ јесен јесени, Мре срећа и моја умиру дрвета. (Гледа у небо.) Боже, зашто сруши олтар свих идола, Да у срцу моме фијуче пустота2 Јуче река среће, данас море бола. О, п смрт је боља од овог живота.

Томанда Ко би ту умео збиљу да прочита» Узео си маску, но истина где јег

Синиша Све је збиља. Душа лажи ми је сита У двору, у коме само плесан веје. Да. Доста је било лажи и притворства, Лик не уме више, да се срећним чини. Мучио сам себе скоро до уморства. крај је лажи. (Стеже срце) Бол је овде у дубини.