Песме и драме / Милутин Бојић

192 М. БОЈИЋ

Урош Оче, увек роб сам био речи твојих.

Цар

Па зашто си онда молитвама предан> Ја, у твоје доба, већ Велбужд освојих, А ти не доживе још двобој ниједан. Место крви — млеко, место кости — слама. Унук Немањића по словима лута, Док суседи тајом замке плету нама И цере се подло из свакога кута.

(Снажно) Мој удар све боли. Јад зададох сваком. Сви ме мрзе, али страх их од мог реза, Чак ми савез нуди Луј на кавгу лаком И Оном што куне језик се завеза. Плашећи се казне сви суседи стрепе, А ја око себе страх и трепет сејем. Сви су жељни чути једне речи лепе, И дан их озари, кад се ја насмејем., А тир

Урош осећа да је немоћан Не кори ме.

Цар Ти» Љигаво тесто! Шта ко хоће, може од тебе да прави. Ти ни самог себе не разумеш често, А још мање људе чија лаж те слави. (Он је љут)

И једнога дана, кад смрт мене скоси, Ко ће дохватити разапете мреже, Да претњом и мачем славу свету носиг И представник ко ће бити крви свеже» Ко да држи узде»г Ко нов сок да наспе У вино, што у рат гони чете царскег Богомољац! (Гледа у сина, који је збуњен)

Сав ће труд мој да се распе. Место лета пашће ноћи јануарске.