Песме и драме / Милутин Бојић

УРОШЕВА ЖЕНИДБА

191

Кад бичем над женом бдити не разумеш. Место ове молбе, два добра ударца

Њу би научили како муж се штује,

Да не сме варати чак ни мужа старца. Кад камџије падну, не сме да се чује. Иди и пошљи ми амо Томаиду.

Дводржица Господару, хвала. Наш оче и мати! Пар И Синишин грех ћу имати у виду. Казна биће мала, но бол ће му дати. Дводржица оде збуњен. Цар мачем дигне с пода једну заосталу мрку мантију.

Све прича о страшној ноћашњој пијанци.

Урош мукло

Да. Цар С људма што треба тебе да се боје. (Пауза)

Дружба с потчињеним то су надни ланци, Што везују мисли и наредбе твоје.

Зар мислиш: штоваће твоје заповести

И дрхтати кад ти поглед само спазе,

Кад су те видели пијаног без свестиг

Урош (Оче, нећу више. Цар Адске су то стазе. (Пауза. На царевом лицу се грче боре.) Сви напори моји узалуд су били... Страшљивца, глупака, ти називаш братом.

Реч црних монаха по мозгу ти пили И одева дела и замисли блатом,