Песме и драме / Милутин Бојић

202

М. БОЈИЋ

Тешко му је што га шаљеш из Епира. Сеоба му таква причиниће мука: Успомене руши, гони га из мира, Да га не премешташ с очевине, моли.

Цар Очевинаг Кад се о држави ради, Зар премештај један правог мужа боли Човек није дрво, што кад се пресади Увене! Он треба врлину да сеје. Сановник се царски с местом сроди лако. И очевина му бива земља где је. Досад то не беше. Отсад биће тако. (Пауза) Даљег

Урош И још неке молбе истог кова.

Цар

Пређи преко тога,

Урош претура хартије Узајамне тужбе.

Цар смешка се

Старцима не годе наређења нова. Умара их дужност нове царске службе. Тја, ја нећу царство снова као пређе, Где су породична предања — врлине, Пего царство људи, што размичу међе, Па ма били деца блата и туђине. Главно да су снажни и од цара стрепе, Ко су, шта су, то је споредно. А даљег

_ Урош Бан Стеван Босански, уз поздраве лепе, Да му вратиш земље, неке молбе шаље.

Цар

Нек ћути! Тај доста милости ужива. Досад треба да је у тамницу бачен. Тај клетвеник папин, што траг подло скрива. Нек ћути, док није у мртве назначен.