Песме и драме / Милутин Бојић
66
М. БОЈИЋ
Зар ниси горда као бесцен урна У којој лежи прах мртвих царева» А ти си тужна. Стид ти образ прели.
Разумем. Ова ноћ светла и бурна
_ Тражи у нама блесак палих днева.
Умрлог Бога ми би васкрс хтели.
Поноћ је. Задња звезда догорева. Х
Север је плео гранама опело,
Побожно зима спуштала се с гора,
Из свога сиво-плаветнога двора; У јаблању се грчила имела.
Јежи се река и иње је бело,
Као низ ситних папратових спора Привлачи слојем залеђених бора. Зима је царски вео пољем плела.
Река се мрзне, али покушава, Све чари које даље југу броде И раскош зиме да у себи сточи.
Али од свега што се оцртава У огледалу неслеђене воде Ја видим само твоје топле очи.
ХИ
Чуј како је ноћас шум цветова речит, Збори нам о Новом с пуно сласти мамне, Препун неситости, препун чежње пламне, Из свакога цвета хоћу по кап једну.
Кидајмо их! Али низ је њихов вечит. Ређају се боје пресветле, претамне И игре мириса слатке и помамне Кидајмо их пре но издахнути хтедну.