Песме и драме / Милутин Бојић
ПЕСМЕ
67.
Но све их је више, а стаза се шири Води ли нас гробљу, где се свесно мири Безбрижна веселост и старачки суморг
Мириси нас гуше, но циљу смо ближе.
(С тајанственог брда поклопац се диже У дну пећине се блиста натпис: Умор.
ХИП
И срешћемо се опет једне зиме
У маглен сутон пун увелих нада, Ти нећеш бити ни страсна н“ млада Али још свесна свега што се збило.
Блеснуће стари твој осмех и њиме Ти васкрснућеш све, и маскарада Прошлих целова, снова, серенада Прхнуће као прездравело крило.
Но то ће бити за тренут, а потом У наше очи леш ће маја лећи И тај тренутни осмех ће изрећи
Суд над некада вољеним животом : Оно што тада звасмо живот цео Беше тек један мали, светли део.
ХМ
Тражио сам једно ново небо, да бих Загњурио душу са сновима свима, Душу пуву празних осека и плима, Душу, чији кути беху лажи сити.
Ти сплет својих жеља невиних и слабих, Уздахе свих ноћи, свих лета и зима, Песме свих сотона и свих серафима Хтела си у један кип свих снова слити.
5