Песме и драме / Милутин Бојић
ПЕСМЕ
13
Но никад можда та невина жеља, Та лиска крила од чедности беља, Неће к'о круна и дар судбе бити.
Последња мета остварена с муком Тутњава вечном пратиће ме хуком, А ја ћу тихи, тихи сумор снити.
ХХМ
(, како боли на дну душе сане, К'о црна слика немоћнога Хоћу К'о бела авет што крв сише ноћу, Дубока љубав болом скрите ране:
И када зора у пурпуру плане_. И сутон румен зрелом пева воћу, Ја скривам своју очајну самоћу А суза поред дивљег смеха кане.
И очи блесну, усне затрепере
И жудња цикне и морем се проспе.
А небо модрим звездама се оспе.
И као грешник без свести и вере
Приносим душу огњу што се пуши.
'И Бог још један у души се сруши.
ХХМ]
Неми су за мене олтари к'о стене, Амвона нема да ми очај чује, Опрости чежњи која себе трује, Да појми душу и идоле њене.
Смрзнут је талас да барку покрене, А само поноћ тешки чекић кује,
И медни Тартар медну лаву бљује 'И јуре патње да наде замене.