Песме и драме / Милутин Бојић
74
М. БОЈИЋ
И сву ноћ тако пустим градом блудим И тебе тражим и свој олтар жудим Забринут гледам небеса што ћуте.
И ништа нећу од живота овог Но милостивог неког Христа новог Да исплачем се у његове скуте.
ХХМИ
Завршила се једна тиха драма
Ветар је цвеће разнео пољаном, Шинула бура над нежношћу саном, Ти не знаш што се одиграло с нама.
Ти си ми срце узела што плама Да пакосно се сладиш новом раном, Данима душу варала би маном, Да тобом задња заврши се гама,
Стара се прича поновила снова: У стари гроб је дошла туга нова А мислио сам младалачком чашом
Да певам химну, појен срећом нашом. О зашто дуси, црном руком вашом На старом крсту позлатисте слова2
ХХУШ
О, јадни моји кринови и лале, Спустите главе, треба да се вене, Нећете више у јутарње смене (Осмехе чути и клике и шале.
Разбите бисер, седеф и корале И лите сузе, јер су црне сене Пале на извор ружичасте пене. И дробе ахат и црне корале.