Песме / Милета Јакшић

126 МИЛЕТА ЈАКШИЋ

ЈАГЊЕ — Стојану и Десанки —

ј 1.

По.зими бело јагње лута Па жалостиво блеји, Лута по шуми, по пољани, У градском парку, у алеји. Стоји сред леда, снега, Ко проће милује га:

„За што си тужно јагње мало, > Што плачеш и за киме2 да чим ти чезну очи мутне, Дркћеш од мраза и од зиме, (Снег веје, студен пада ___Куда ћеш осим стада“

„ја нисам јагње“. — јагње збори, „Већ тужна душа нека, Им'о сам друга, милу душу, Била је добра, блага, мека, _ Па њу ја тражим сада За то сам препун јада.“

И опет лута тужно јагње, Погледом свак га прати Па забринуто врти главом Јер не мож' тајну ту да схвати И ко год јагње виде Пун мисли даље иде.

РЈ =:

У тихој ноћи, зимској ноћи Јагњешце тужно лута,