Песме / Милета Јакшић

«

ПЕСМЕ 127

У пустој ноћи никог нема Већ само мраз и зима љута, Напољу цича права, Под снегом земља спава.

Ал ма да зима тако стеже, Јагњешце даље хита И види л грмен испод снега „Јеси л ти душа њена2“ пита; Ал одговора нема, Под ињем грмен дрема

Уморним ходом јагње тужно До воде неке стиже. Обале мирне. Ко утворе Жалосних врба ред се диже У белој зимској ноћи Крај реке у самоћи,

А јагње слукти: муклим звуком У граду поноћ куца И опет мир — на води само Ледена кора тихо пуца, Каткад се ветрић крене Ко уздах душе њене.

Дркће јагњешце, зебе јагњешце, Студена магла сипи, У неко доба стражар ноћни Крај њега прође, бат му шкрипи И у страну се трже Крсти се; пође брже,

3.

И ноћ се диже. Град се дими, Повзно се јутро буди Пусте се стазе пуне светом, Пролазе, врве жене, људи Зима је, уши бриде, Ал свак за послом иде.