Песме / Милета Јакшић

ПЕСМЕ #20

АНАХОРЕТА

Ессе ејопрау! Толепо е! тапз! !п зо и те.

Умакох бежећи — ох, од трке многе Обамре ми срце, малаксаше ноге.

Као дивљег звера када хајка гони,

У пустињу мртву прогнаше ме они, Затим ко помамни, од рисова љући

С поругом, подсмехом вратише се кући У зољина гнезда, градове и села,

Да славе свршетак патријотског дела; још им чујем грају, све даље и даље Што је на махове ветар амо шаље. Ал' сад је тишина, мир је око мене

И равнине пусте снегом покривене.

Зима је, невреме. Пустиња је ова

Без људскога трага, без гозбена крова. Нигде пролазника да по снегу прти,

Где тихо почива бели покров смрти. Хоризонт је празан, сиво небо ћути У немој поворци пролазе минути; Дан се јави, тиња, па се брго гаси, Ал' звука никаква ваздух да огласи, Каткад у даљини ко рој црних пега Јато врана пада поврх бела снега Ко блудеће сени што на одмор стижу, Ал' се опет немо даље на пут дижу,

И пребели покров од мрља се чисти

И белином сјајном бива опет исти...

Ил у тужном часу вечерњега мрака Над главом се чује глас дивљих гусака На ноћишта некуд оне лете, плове, Бежећи далеко од пустиње ове,

2