Песме / Милета Јакшић

139

МИЛЕТА ЈАКИШТЋ

Јест, ја амо зађох. У то поље мукло Моје ме је срце од детињства вукло, Далеко од граје и од вреве градске, Од људских насеља, од неслоге адске. —

"Ал ме живот баци онамо за крухом,

Телом да сам с људма али не и духом, (Ох, како је мисо онде боловала,

А нада спасења као зрака мала

У ропству је сваким даном тихо мрела И жар се гаско мога срца врела. Кињили ме тајном мржњом пуном. жучи Ко обесна дерлад која птицу мучи, Жаба мрзи орла што он има крила Ето, у томе је њина мржња била.

И осудише ме, да пузим и гмижем,

Да не гледам горе, нити главу дижем, Ал, кад у тренутку мојих чежња свети Злобно ми рекоше: ајде, сад полети! Тада изненада — као да ми свану: Бунтовничка мисб у- души ми плану:

И хоћу!. — рекох им, — и то бити мора! И после очајних, гигантских напора

(Са треском, звекетом, у страхотном звуку Спадоше ми ланци са ногу и руку; — _ И ја жмурнух, — у свет насумце потеко,, И сада ме ево далеко, далеко..

Али моја нада из мртвих се диже

Што сам од њих даље али себи ближе, Враћа ми се снага негдашња и прва

И човек ће бити од згажена црва. Светињу заветних мисли, осећаја

Пронео сам храбро кроз сто окршаја Нетакнуту, чисту кроз дане и ноћи —

И сад је предајем пустињи, самоћи. Даље од тамнице људског зла и греха Слободно на сунцу као цветна леха Развиће се мисли сред пустиње неме... Ал' ће доћи час мој, јест, доћи ће време: Кад смрад греха њиних почне да их дави И када се јаук за спасењем јави, =