Песме / Милета Јакшић

132

_ МИДЕТА ЈАКШИЋ

_ РАСПЕЋЕ

Беле се поља из вечерњег мрака... Зима. Крај пута црни се Распеће, Крст од камена; с два његова крака Снег се прелио у кристалне свеће.

Мртав Спаситељ тек што је издано, Као да су га мало час распели: Око њега је тужно и свечано

По пољу што се жалостиво бели.

Он је остављен. Нигде једне душе... Каткад прошапће уздисање мукло Ветра; путеве снегови засуше,

Све се у топла склоништа повукло

Тек један човек, старац браде седе, Одрпан просјак, путник један стари, Ко привиђење, симбол људске беде Уз Распетога као да стражари.

Он је уморан стао у подножје Крста, да спусти онде јаде многе Он с тугом гледа бледо лице Божје, Крвава ребра и руке и ноге.

Охрабрен мутном утехом и надом, Одбачен судбом, прогоњен животом, (Он би живота да да Богу м адом, Тихом жалошћу, душевном топлотом.

Док је Он тако напуштен од свију, Несретни Њему дожу сузне очи:

Душе се њине око Крста вију

Ко зелен бршљан по надгробној плочи.