Песме / Милета Јакшић

ПЕСМЕ |

УСАМЉЕНА КУЋА

Она тамо сама кућице у пољу Изгубљена, изван друма и путева,

Што у сметовима белим затрпана ·

_У пуст видик гледа и о нечем снева Изгледа ко да је прогнана из села

Или да је нека мисо ту довела.

У њој човек један целе зиме гледа Беле магле што се по'агано крећу

И блуде ко у сну; слуша глас мећава, Зимњих бура што му колебу облеђу Ко зна шта ли њега из села домами Да се у тој пустој равници осами.

(дн отуд посматра, гледа мртву земљу Коју обавија бео покров смрти:

Ухом лови задње гласове живота

А оком на мутној хоризонта црти

Ко сиве костуре низ голих дрвета, Далеке утваре ишчезнула света.

Свуд је тихо, бело... све је чудно тако У около, куд год нем поглед обрати, Ко да је пренесен у царство чудеса: Преображен гледа предео познати, Преображен и он себи самом бика: Под копрену белу што земљу покрива

42 прошлошћу природе сахрањује и он (Старе усп)'мене; ново доба сања Другу једну земљу; назире у духу Једну бледу зраку далеког снитања Кад ће свет у новим бојама да плане дора нових мисли у њему да сване.

138