Песме / Милета Јакшић

__ ПЕСМЕ

Гле, када сунце топлије засија, Снегови оду и воде нарасту

А југ догони чапљу, роду, ласту; Кад у около поље озелени

И младим, новим лишћем одевени Шумарци стоје и врбе крај бара,

А разлрагане од пролетња жара с

По ритовима закрекећу жабе —

ја суверено право имам џабе

Да у његову спахилуку бивам

Да у природи раскошној уживам

И да ваздуха дишем колко хоћу,

Да у шумама потражим самоћу

Па о пролећу, срећи медитирам

Да сав песнички приход себи здирам (Тај је уговор међу нама сталан

ја сам му за то веома захвалан.

И он, коректан ко што је у свему, За део који не припада њему

Боже сачувај да се кадгод маши:; Од појезије он се чак и плаши

А камо л да ми у мотиве дира Спази л идеју — бежи без обзира...)

Еле кад мојој жетви приспе време Када за песме дозревају теме,

ја онда лутам, трчим или стојим

По целе дане трудим се и знојим... Ал док се тако по пољима клатим Да мотив који, идеју ухватим;

Докле крвнички на посо прилежем Да цвет појетски у китице вежем Док росу хватам, чар природе скидам, Кад појезију у строфе узидам Тек онда видим шта ми мука вреди: На трговима нико и не гледи

На мој артикл — свако ми се смеје: Хе!.. појезија... утисци... идеје! Ах, од песама што их песник спева Боље пролази и његова плева.

143