Песме / Милета Јакшић

СТАРА ПРИЧА

Имао витез робињицу — Обоје млади беху Игрго се с њоме и шалио __ Док се у шали и у смеху Јад изненада заче И она ста да плаче.

Милујући је, он је храбри Ал' се у срцу брине: Чиме поштење да јој плати Како срамоту с ње да скине и смисли — нема куда Да је за слугу уда.

Но она: воли њега само, Пред њиме сузна клечи И преклиње га; он је одби И после многих горких речи Она из двора оде Куда је очи воде.

Ал' од то доба млад властелин Никако мира нема: Тешка га мисо дању мучи А на починак кад се спрема Сан над њим нема моћи Будан је у по ноћи.

И, кад уморан једном заспа (Он робињицу сања Да је умрла остављена Па од жалости и кајања И болне, љуте гриже Из постеље се диже.

И, још у глуво доба. ноћи Свој мач о бедра паше А слугу буди да оседла