Песме / Милета Јакшић

ПРСМЕ 149

Коњица брза што га јаше „Скочи на хата — ободе, И као ветар оде...

(ја блуди, лута да њу тражи Преко високих гора Дан је огран'о — ту је подне, Већ је далеко од свог двора Сунце се за брег клони Али он даље гони.

И ноћ га стиже. Ноћ је мрачна Ни месечине бледе, Ал њему није страх у гори Од разбојника из заседе: На мачу што све руши Крв њихова се пуши.

(Освиће други дан већ. Сунце Врхове горске злати Пред њиме, доле, раван пукла: Предели туђи, непознати, И варош у близини На зеленој равнини.

Он погна хата напред где се Град са кулама диже Спуша нејасну муклу вреву Кад на капије градске стиже |од тврде куле оне, И чу где звона звоне.

Ал узбуђена јека звона Ко слутња му се чини, Гле из града се креће спровод: Попови, жене у црнини И расплетене косе Кога то у гроб носе

„Спустите ковчег добри људи Да видим самртника —“ И скочи с хата. Спровод стаде: