Песме / Милета Јакшић

159: МИЛЕТА ЈАКШИЋ

Он виде жену бледа лика Ледену, тиху, мртву, И позна своју жртву.

„Ох, њен је лик то, њена коса · Мекана као свила Ах, да те није смрт отела Ти би ми жена верна била“ Кроз сузе јунак збори У њему пако гори.

Док људи гледе шта се збива И жене с плачем стоје, Нож непознати јунак трже И њим прободе срце своје, Па мртав доле паде И Богу душу даде.

Од боровине отесаше __ Велику једну скрињу С дубоком тугом положише У један ковчег њега и њу Па их онда узеше И у гробље понеше.

У једну раку спуштише их Људи на јака ужа Мало потраја: цвеће ниче На њиној хумци, крин и ружа, И сад на гробу њином Грли се ружа с крином.