Песме / Милета Јакшић

ПЕСМЕ ] 153

ПОД КУЛОМ ЦАРА ЛАЗАРА

Ко труп огроман мрачног исполина Ког су ломили громови и буре Многих столећа, — онде, на видику још стоје њене развалине суре,

И као испод изумрлих дебла

Што тајно струји сок животних сила: Нови Крушевац око ње је нико

Ко младо шибље из дубоких жила Када избије око трошна пања... Али далеко иду мисли њене:

Као да мутне успомене збира

По временима даљним растурене.

Што ме је тако моје срце вукло

Да јој приступим> О, доба детиње!

То што сам некад у сну гледо само Сад будан сањам крај ове светиње,

Вече је. Градска врева се стишава,

Док једна птица преноћишта тражи

У развалама — она се увија

Мраком и ћути — црн гигант на стражи.

Газећи преко гомиле камења

Што тупо звечи ко мртвачке кости, Лагано ступам ла мир не реметим

Тај сан дубоки далеке прошлости, Пусто и мртво... Ах, зар никад нема Кад поноћ земљу у црн плашт умота Да се пробуди шапат, слаби одјек,

Глас ишчезнули негдашњег живота!

Зар та зидина није сачувала

Под тешком плочом вечног, гробног мука Да ми се јави, слух ми обрадује

Тужан остатак макар једног звукаг Ништа... Но, можда у поноћно доба Кад месечина сенке изазива