Песме / Милета Јакшић

(~

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

М под заклоном ових развалина Мрак тајанствени духове сакрива: Сен Његова се лагано докраде, Страшан, сав крвав ко онога дана Када је пао у облаку праха Обливен крвљу из седамнајст рана Дође и блуди око развалина | По месечини док град доле спава Застаје, гледа забринут и тужан

И са уздахом опет ишчезава...

Ноћ и тишина... Мрачна кула ћути Слуктећи како час за часом гони За тим падање са потмулим тутњем: То се камење с њена врха рони, Она потајно за утваром плаче |

Већ пет векова, — и нико не слути Да су то сузе, и да ће се једном

У тим каменим сузама расути.