Песме / Милета Јакшић

НЕСМЕ 163

ЈЕШУА МАШИАХ

Обилазећи градове и села На работу је пошо свога дела.

Пут га поведе тога лепог дана Кроз млада поља сунцем обасјана. Сва је природа добре воље била: Благ поветарац с мора, од Кармила јечменим пољем таласе је крето И образе му ласкаво облето... Хумови, горе у даљини, стене Сав је предео куд поглед окрене Блистао као некад стаои Еден Пре нег из њега Адам би изведен: Над свет сијаше невиним осмехом још незаражен смрћу нити грехом, Вечном лепотом вечитога склада Кад ал изненада, Идући путем кроз поља Он срета У распадању леш једнога псета... И, гадећи се, глас Петров га трже: „Рави!... Стрвина!... Обиђимо брже!... Ал он занесен свемирном лепотом. Он се сажали над умрлим скотом. И, као зачуђен, што се леша гаде, О Место да Лепо свуд нађу и љубе Пружајућ руку крај лешине стаде: „Гле!“ рече _како има беле зубе!.

“

У