Песме / Милета Јакшић

164

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

ХРИСТОС НА ПУТУ

Жуте се њиве. Небо без облака, Под јарким огњем сунчанога зрака Влат зре.

Клонуо од пута и жара Крај студенца се једног Он одмара. Над њиме палма од јаре га крије, Оздо свежина из студенца бије Те му образе, чело, очи хладни Да га разгали, одмор му заслади, Студенац стари, задужбина ова Остаде још од праоца Јакова; Многом пророку на трудноме путу Он је гасио ватру и жеђ љуту Кроз многа лета и многа столећа А родне њиве, леха пољског цвећа Уморном духу рајски мир је дала У мучној борби против људских зала, М, најзад, после тисућу година На одмор прима Човечјега Сина.

„Рави, почини, одмора ти треба, Док ми идемо да купимо хлеба“.

И ученици одоше до града -

А Он сам оста сред палмова хлада.

Тишина. Сунце доле огањ баца Само ври, звони песма скакаваца У летње дане.

Око подне беше Кад Ученици из града донеше Хлеба и јела што тамо купише Те с понудама к њему приступише: „Рави, једи. .“ Ал Он не хтеде узети Да не ремети радост и мир свети Духа, којим је другу пићу кушд: Он је међу тим гледао и слушб;