Песме / Милета Јакшић

О СРЕСМЕ

Слушо је песму веселога: рада Море пшенице што ће да савлада, И, свуд около, далеко, с крајева Оштрење косе што на сунцу сева И Он мишљаше:

„Пече сунце врело -За срп дозрева свето божје дело, "Земља раскрива своје златне груди, Човека зове да се за хлеб труди —

За хлеб, да, — али не за хлебац само

Већ и за душу, да и њу предамо Тлу, на коме се одискони нашб Адам, када је из земље изашб. Остав'те, дакле, градове и села, Време је жетве, време труда, дела; Остав'те гнезда немира и злобе, Мржње и сваке душевне ругобе На извор хајте живота и здравља У ком се срце и душа обнавља: Као што у бањи тело рђу скида, Дух у природи од злоће се вида, јер ту је своме Источнику ближе Душа се овде своме Творцу диже; Ко птица, биљка, цвет у пољу мали Што у простоти срца Бога хвали Законе вечне најсветије воље, Тако ће ваше срце бити боље: Љубављу ће вам душа бити пуна Ко медном росом љиљанова круна Коју пролеће на поља излева —

У врлини ће она да успева:

У њојзи правда, милост и доброта, Поуздан залог вечнога живота,“

И кад то рече с дружином се крене Кроз плодну земљу и усеве њене, А кад у путу на хум један стиже, Он се обазре, обе руке диже

И снагом духа, којим чуда ствар

Он благослови блажен труд ара

165